|
|
Anatolij Marijengof rodio se
24. aprila 1897. u Nižnjem Novgorodu a umro u Lenjingradu na dan svog
rođenja 1962. Majka mu je umrla dok je još bio u gimnaziji, a oca je
ubio slučajan metak kada su česi zauzimali Penzu (gde su živeli i gde je
otac bio predstavnik firme "Gramofon"). Otac je imao odlučujući uticaj
na njegovo stvaralaštvo, pogled na svet i život.
Zanimljiv je detalj da je otac,
kada je Marijengof kao gimnazijalac ostao cele noći budan, pišući,
zabranio da ga ujutru bude da bi išao u školu: ali ga je i oštro spustio
na zemlju kada ga je sin pitao za mišljenje o njegovoj "Himni heteri",
rekavši da nema nameru da hvali njegove uzvišene misli i stremljenja,
kao i da reči hetera u ruskom jeziku više odgovara reč prostitutka.
Nekoliko meseci posle
Oktobarske revolucije (o kojoj je saznao u vozu) Marijengof dolazi u
Moskvu kod svog strica, komesara za rečni transport - poslužio je kao
prototip Sergeja u "Cinicima". Upoznao se sa Jesenjinom, koji ga uvodi u
krug mladih pesnika sa kojima stvaraju novi pravac - imažinizam.
U "Deklaraciji" imažinista
1919. godiune, pisalo je: U naše vreme hladnoće u stanovima - samo žar
naših dela može da zagreje duše čitalaca, gledalaca... Od naše duše, kao
od prehrambene tačkice umetnosti, mi odsecamo majski, jesenji kupon. I
oni koji žive intenzivnije, koji žive u prve dve kategorije, oni
dobijaju mnogo više na naš manifest.
Marijengof je prvenstveno
pesnik, dovoljno da ga Lenjin okarakteriše kao luckastog. Osim poezije i
dramske literature kojom se bavio tridesetih godina kada se ne štampa
skoro ništa njegovo (1929. kritika roman "Cinici" ocenila
neprihvatljivim) i kada ga postepeno zaboravljaju i čitaoci i izdavači,
napisao je tri značajna prozna dela: "Roman bez laži", "Cinici" i "Moj
vek, moja mladost..."
"Roman bez laži" je ironična
knjiga o pesnicima - imažinistima, pre svega o Jesenjinu. Pesnik ne
stvara samo večne vrednosti - on se i muči, ljuti, brine o honoraru,
nekako sređuje svoju svakodnevicu i, može biti običan grešnik.
Marijengof se ne libi da pokaže negativne crte Jesenjina: bolestan odnos
prema bilo kakvoj kritici i sujetnu poteru za slavom - toj glupoj, toj
čudesnoj, toj strašnoj slavi Jesenjin će dati ceo život.
1953., verovatno naslutivši
promene, ali bez neke nade da će biti objavljena, Marijengof piše knjigu
o svom životu, svojo ženi - glumici Nikritinoj i njihovoj beskrajnoj
tragediji: sin, još učenik, izvršio je samoubistvo. Kako možeš da pišeš
dok je on živ? (Mislio je na Staljina). Sin postaje sudija i savest svog
oca. |
