Drama Beograd-Berlin nastala je 2004/05 u okviru radionice za razvoj dramskog teksta projekta NADA u Narodnom pozorištu u Beogradu. Javno čitanje drame održano je 13. februara 2005. na petom spratu u Narodnom pozorištu. Hvala Milanu Markoviću, Filipu Vujoševiću, Mileni Bogavac, Slavku Milanoviću, Svetislavu Jovanovu, zidovima kancelarije projekta NADA i naravno Kseniji Krnajski...za cvetiće, leptiriće i još mnogo toga.

Maja Pelević

Dvoje ljudi se sreću na železničkoj stanici i otpočinju zajedničko putovanje. Do drugačijeg, do smislenijeg, hrabrijeg, zabavnijeg, iskrenijeg...Života?

Beograd-Berlin na prvo čitanje ostavlja utisak fine romantične priče, nežne i dirljive, svi smo se iz ekipe odmah upecali. Onda se ispostavilo da je tekst pun podzemnih voda, koje ga pumpaju nadrealnim sokom. To je bilo posebno uzbudljivo otkrivanje. Sakupljali smo onda zajedno svoje parčiće života, male mrakove, neke kikote, zaustavljene suze, neke knedle u grlu i oživljavali ih kao neke demone.

Za mene se najveći kvalitet ove drame ogleda u njenoj tihoj nepretencioznosti.

Beograd-Berlin je mala priča o velikim stvarima. O spremnosti da tumačimo znakove, preuzimanju odgovornosti za lične dosade, razočaranja i kukavičluke, preuzimanju inicijative u traženju sreće.

Ova drama je naša zen priča, sa asfalta.

Ksenija Krnajski

"Ima jedna igra koja se igra u dvoje i sastoji se u tome da pređeš iz tačke A u tačku B i obično se u toj igri desi da neko ispadne pre nego što dođe u tačku B, a kad bi te dve tačke bile neka dva grada, ispadanje bi bilo izlaženje na stanicama i kad jedan od igrača jednom prestane da igra igru i hoće da ide do kraja bez stajanja na stanicama, onda se baš tada desi da uđe u voz koji ne ide direktno nego mora da preseda i kad izađe iz voza, ne može da uđe odmah u drugi, jer mora da ga sačeka i onda ima dovoljno vremena da istripuje da mu se u stvari ni ne ide...da može neki drugi put, kad bude bio direktan voz...jer presedanje ubija čaroliju... Taman se zagledaš u onu razmrljanu ubrzanu sliku kroz prozor i onda te nešto prekine da ti kaže da moraš da izađeš napolje, al samo na kratko i da možeš posle da se vratiš, ali vidiš...to nije isti voz...taj voz u kome sam ja sedela se vratio za Beograd...tako da se ja uvek vraćam za Beograd, iako bi ponekad želela da idem dalje..."