Verovatno svakom od nas u određenim godinama dođe trenutak iracionalne destruktivne želje da spalimo stare fotografije i pisma, da se obračuna sa prošlošću, da baci sve što ga podseća i opterećuje, da raskrsti, podvuče crtu, počne iznova... da dokaže sebi da je življi nego ikad, a onda i samo da dokaže sebi da je živ. Umesto toga, pisac napiše dramu.

Za dramu se obično kaže da nije ispovedana literatura, da je poezija ta koja služi za iznošenje ličnih refleksija. Ja sam, međutim, pokušao da pretočim svoja osećanja u sirovu, grubu formu antiakademske drame. Nisam želeo komad dobro strukturisanog zapleta, likova sa preciznim biografijama i finim psihološkim nijansama. Nisam želeo duhovitu, visoku retoriku i ezopovski jezik. Prema čemu rezignaciju i gađenje? A prema čemu ne?

Nebojša Romčević
 

Vatromet. Početak milenijuma. Globalna pirotehnika sreće.
Prodao sam sebe da bi postao vrednost. Zadovoljan cenom. Gubim. Shvatam. Zamka. Odustajem. Pomislim na talenat. Da li vredim.

Poštedite me trgovine, ostavite nešto duha za mene. Pristanem pa ponovo odustanem. Šta da radim. Da prodam i život. Da. Pristanem na cenu. Ponovo nešto vredim.

Komunizam = Elektrifikacija + Mehanizacija + Industrijalizacija + Tržš¡te = Globalizam

Padne zavesa. Odahnem. Mislim neko će me zapamtiti.
Na fotografiji zaborava, obrisan moj lik, ostaje samo cena. Bar kod ili odlikovanje.

Za koju cenu ste prodali vaš život?