Stojan Stiv Tešić, 1996-2006, BRZINA (TAME) ZABORAVA

Stojan Stiv Tešić pripada onoj sjajnoj grupi srpskih stvaralaca kojima kao narod kojem je pripadao i koji je svojim delima i rečima voleo, dugujemo poštovanje i nezaborav, a kao umetnici dužni smo da se povremeno setimo njegovog značajnog stvaralaštva koje doseže najviše filmske i dramske vrhove. Podsetimo se da je dobitnik Oskara za scenario filma „Break-ing Away“ (1979. godine), a kod nas je izuzetnu popularnost doživeo njegov značajan film „Četiri prijatelja“ koji je tada jugoslovensku premijeru imao upravo u Užicu po Stivovoj želji. Toj premijeri je i lično prisustvovao.

Sa ovih prostora, kako se to danas kaže, Oskara su još dobili Mladen Sekulović, alijas Karl Malden, poznati filmski glumac (sa Goranom Paskaljevićem u nekadašnjoj SFRJ snimio film „Suton“ ) i Slavko Vorkapić, filmski reditelj i montažer. (Kod nas je snimio samo jedan film i to „Hanka“, takođe u nekadašnjoj SFRJ).

Inače, iz te iste SFRJ Stojan je otišao sa ocem Radišom, kraljevim vojnikom, šezdesetih godina prošlog veka i kao svaki imigrant maštao o tome da postane svetski šampion u rvanju kojim se bavio kao student i, kako sam kaže, da nauči da dobro govori engleski jezik. Progovorio je snažno da su ga svi čuli i dobro razumeli. Još kao student Indijana univerziteta, gde je studirao slavistiku i rusku književnost, protestvovao je protiv američke invazije na Vijetnam. I kasnije je kao već priznati američki stvaralac, zajedno sa sestrom Nađom bio među prvim demonstrantima u borbi protiv militantnog globalizma.

Ostaće zapamćena jedna njegova rečenica izgovorena u intervjuu neposredno pred smrt: „Moja religija je čovek. Prosečni Amerikanac, međutim, veruje u kapitalizam. To je glavna religija“. Na primedbu novinara da je to pre ideologija, Stiv odgovara: “Bila je, ali više nema veze sa ideologijom i sada to postaje svetska religija. A ne valja kada samo jedna ideja vlada Svetom bez sučeljavanja sa drugim. Ta druga ideja uskoro bi mogao da postane islamski fundamentalizam...“

Stiv je kod nas malo prevođen. Nama su poznate četiri njegove drame od kojih stigla prva ona „Na otvorenom drumu“, koju je 1994. prevela Merima Isaković Mijušković. Zaslugom profesora Fakulteta dramskih umetnosti sa Katedre za istoriju dr. Ljiljane Bogoeve Sedlar mi smo dobili prevod komada od njenih studenata „Brzina tame“, „Umetnost i dokolica“ i „Povratak na početak“.

„Umetnost i dokolica“ je duhovita scenska rasprava o večitom sukobu pozorišnog kritičara i pozorišne stvarnosti koja je oduvek bila neuhvatljiva. Ovaj komad na veoma interesantan način preispituje poznate osobenosti pozorišta kao što su stvarnost i iluzija. S obzirom da su u samom komadu česta obraćanja glavnog junaka publici,očigledno je da je pisac imao u vidu glumca spremnog i na improvizaciju, nekog kao što je bio slavni Zoran Radmilović. Glavni likovi su kritičar Aleks Čejni njegova služavka, majka i ćerka. Komad po sižeu podseća na opus Duška Kovačevića.

Interesantan je i komad „Povratak na početak“ sa likovima Adam i Dejna, koji je napisan u danas veoma popularnom futurističkom rukopisu sa krajnje čudnom temom – da rađanje nije preporučljivo. Naravno, ovakva tema će nas odmah podsetiti na Edvarda Bonda engleskog dramskog pisca rođenog 1934. godine i na njegove komade iz teatra surovosti ili kako je on govorio iz racionalnog teatra -na „Spasene“, pa po nekim motivima i na njegovu, nedavno i kod nas izvedenu, dramu „Nigde nikog nema“.

Stivov komad „Na otvorenom drumu“ je jedan od najizvođenijih i veoma uspešnih sa zanimljivom pričom o prijateljima koji se nalaze u jeku građanskog rata. Ova drama ima svog velikog i očiglednog uzora - Beketa, za koga je Stiv govorio da je dramski Bog.

Ipak, “Brzina tame“ je Stivov najkompletniji komad iako ćemo i u njemu prepoznati jednog veoma jakog uzora iz američke dramaturgije kakav je Tenesi Vilijams (1914 - 1983). U svojim dramama se Vilijams koristio tako popularnom Frojdovom analizom i uticajem društvenih kriza na raspad građanske porodice u Americi, raspolućene između izveštačenog seksa i ljudske jalovosti. Po strukturi priče ovom komadu „Brzina tame“ najbliži je Vilijamsov komad „Staklena menažerija“ u kome pratimo priču kao vid reminiscencije sina Toma i nemogućnost ostvarenja svakog lika ponaosob koji trunu u rascepu između sna o porodici,pa dalje i nemogućnosti ostvarenja „američkog sna“ i vlastite hendikepiranosti koja je i mentalna i fizička. Sličnu situaciju imamo i kod Stiva. I nama priču pokušava da saopšti Edi, sin nekih trgovaca nekretnina, izgubljen u vlastitoj nedovršenosti i porodičnoj blaziranosti. Ovo je drama koja ima formu klupka koje se odmotava i koje kad jednom krene ne može se zaustaviti, tako da svi njegovi junaci, a okosnicu čini, reklo bi se obična američka porodica, neminovno srljaju u katastrofu. Povod za takvo stradanje gotovo svih junaka je u tajni koju kao žig svoje prošlosti vuku za sobom, Čehov bi rekao „kao stari šlep“. Elementi te Pandorine kutije koja se pred nama otvara jedu likove iznutra kao smrtonosna bolest i neminovno vode fatalnom ishodu i samo se čeka dobar povod, dakle jedna mala slabost tog organizma, te porodice, da je potpuno savlada. Drama se dešava u rasponu od dva velika verska praznika od Božića do Uskrsa. Ne slučajno. I to u deklarisanoj katoličkoj i kobajagi, pobožnoj porodici u kojoj, opet ne slučajno, majka često pominje odlazak u crkvu. (Kasnije ćemo saznati da je radila kao profesionalna prostitutka). Kritični momenat u drami je jedan običan dan, jedan od trenutaka nezaustavljivog ekonomskog uspona Američkog društva, i ideja da se na omiljenoj mezi ili gradskom Bregu gradi značajan građevinski objekat. Zbog te građevine počeće da se urušavaju životi nekih mirnih građana Sijuks Folca iz Južne Dakote, dakle, manje više uljuljkane, malograđanske porodice u kojoj se obavljaju pripreme za proslavu najradosnijeg hrišćanskog praznika.

I tako saznajemo da je ta meza groblje otrovnih materija, koje su tu pohranili razočarani, bivši vijetnamski vojnici, veliki ratni prijatelji Džo i Lu. Saopštavanje te istine javnosti kao i obelodanjivanje činjenice da su zbog rata ostali jalovi ili sterilni i da je to odlaganje otrovnih materija na mezu bio njihov lični obračun sa majčicom zemljom, te da prema tome Džoova ćerka zapravo nije njegova, čini osnovu dramske napetosti. Ona će iz scene u scenu da eskalira i dovešće i do fizičkog uništavanja pojedinih likova.

Priča se dešava u realnom vremenu, dakle danas i ovde i neminovno nas vezuje za sve one razočarane ratnike pravednih, pa nepravednih, oslobodilačkih,pa okupatorskih, patriotskih i nepatriotskih ratova; odnosno svih onih ratova koji su tokom 20. veka raznim medijskimi političkim manipulacijama postali sredstvo militantnog globalizma koji se od priče o antiteririzmu sve češće i sve više pretvaraju u sam terorizam ili kako to govore antiglobalisti, pa i sam Stiv -sredstva disciplinovanja neposlušnih država i naroda. Sve češći i sve opasniji ratovi postali su veliko iskušenje za savremenog čoveka. Zbog toga je ovaj komad, iako krajnje tragičan i uzbudljiv, duboko human, a u osnovi to je, pre svega, antiratna balada o kolateralnoj šteti koja se čini onom racionalnom u čoveku, onom božanskom biću koje je supstrat jednog društva i koje uništenjem ili samouništenjem dovodi do ukidanja potrebe za obnavljanjem života na zemlji. Stiv Tešić ovim komadom osuđuje svaku želju za ratom i samo prividnim lociranjem u SAD on, zapravo, donosi jednu metaforičnu priču koja se tiče i nas samih, danas više nego ikad.

Ovi komadi su u našu zemlju stigli i velikim zalaganjem porodice Tešić, odnosno nastala je kao akcija Nađe Tešić, sestre pokojnog Stiva koja je diplomirala u Americi, a doktorirala na Sorboni izučavajući slavistiku kao i Stiv. U Njujorku je završila i režiju, pa čak i predavala filmsku umetnost na Bruklinskom univerzitetu. Bavila se filmom i igrala glavnu ulogu kod Erika Romera u filmu “Nađa u Parizu“. I danas je veoma aktivna kao borac za srpska prava i protivnik militantne američke globalizacije.

Na ovaj način želimo da obeležimo 10 godina smrti ovog značajnog umetnika. Vlada republike Srbije i Ministarstvo za dijasporu je od prošle godine uvelo i nagradu “Stojan Stiv Tešić“ za najboljeg srpskog pisca koji piše na stranom jeziku.

Branko Popović