DNEVNIK, NOVI SAD, 24.01.1993.


U pisanju teksta Nebojša Romčević se očigledno poslužio mnogim lukavstvima.Najpre, izabrao je temu i prostor tako snažnih konotativnih naboja da mu osim kratkih,zbijenoizraženih dijaloga,nijedno drugo sredstvo nije bilo potrebno da nas uvede i sprovede kroz priču.Jer,reč je o junacima “sa dna”,iz jednog od brojnih paralelnih svetova u koji će ogromna većina zaći samo nakratko i po potrebi,ali nikako po sudbinskom usmerenju.A priče koje obeležava gorki humor onih koji žive od smrti,jer rade i žive na groblju ili oko njega,onih kojima svaki osmeh nalikuje poslednjoj cigareti na smrt osuðenog,toliko su jasno definisane i često korišćene,da ne traže dodatnu napomenu.
(…) Reditelj Jovica Pavić je fokusirao reč.Onu reč koja je tim sočnija I svedenija što dolazi od ljudi kojima su nedaće svakodnevnog života u ravni prirodne pojave kojoj se može prilagoditi,o kojoj se može raspravljati,ali na koju se teško ili nikako ne može uticati.
(…)Glumcima je, stoga,u zadatak palo da bez preciznijih nijansi u karakterizaciji likova izvajaju osobine koje bi se tipskom snagom predstavile kao manifestovana suština ličnosti.U okolnostima u kojima je svaka pojedinačna životnost podreðena neumoljivim zakonima miljea u kojem se ostvaruje,valjalo je sačuvati se od izazovnog posrnuća u naturalizaciji,a opet, predstaviti lik dovoljno delotvornim i ubedljivim.Mira Banjac i Ružica Sokić ovom zadatku udovoljavaju,a demonstraciji “primenjene teatarske estetike” krajnje uverljivo doprineli su i:Slobodan Ninković,Boro Stjepanović,Josif Tatić,Dubravka Mijatović i Zoran Cvijanović(…)

Ilija Tucić