POLITIKA,  13.  12.  2005.

„Jazavac pred sudom“ Pavla Lazića je hiperrealistički režirana predstava: scena predstavlja sudnicu (beli zidovi, portreti vladara na njima) u kojoj je mesto za sudiju postavljeno na višem nivou (do njega vode stepenice),  čime se i simbolično ističe njegov značaj.
Ovaj tekst, koji se bavi temom društveno-političkog bunta i borbe za zadržavanje individualnosti, apsolutno je definisan likom Davida Štrpca, kojeg u predstavi oblikuje Petar Kralj. On izuzetno glatko, nezategnuto, uverljivo igra Davida u dvostrukoj ulozi: u sudnici,  pred predstavnicima stranih vlasti, predstavlja se kao jedna naivna, ograničena, budalasta osoba koja, zbog opustošene njive kukuruza, u vreći dovodi jazavca, počinioca štete, na suðenje.
On je sasvim ubedljiv u toj predstavi koju izvodi pred njima, često plače kada govori o svojim gubicima (ne samo o ovom, već i o ranijim, za koje indirektno optužuje austrougarsku vlast), ponekad urla, mnogo gestikulira i šeta po sudnici, zbog čega u celini deluje odlučnije i opasnije. Ovaj lik ograničenog, primitivnog seljaka koji oblikuje pred sudijom nije njegovo primarno lice;David je u svojoj esenciji samosvestan buntovnik, neko ko ne priznaje vlast drugog i ima smelosti da na ovaj lakrdijaški način iskaže svoj revolt protiv sistema, strane vlasti koja vodi zemlju. David se poigrava sa njihovim zakonima, principima, strpljenjem;pri tome je krajnje hladan, ozbiljan,  ciničan i pre svega superioran. Kraj predstave donosi jednu reprezentativnu scenu u kojoj sudija, pisar i doktor zajedno likuju, unisono ga nazivajući kretenom, pri čemu više puta ponavljaju taj termin. Ova scena predstave je tipična u smislu svoje bazične paradoksalnosti, jer je (publici) sasvim jasno da su njih trojica u ovoj situaciji zapravo izigrane budale, a ne onaj nad kojim se šegače;ma koliko je u svakodnevici Davidov položaj težak i sasvim inferioran, u odnosu na one koji imaju vlast, u ovoj sudnici je on taj koji vuče konce, vodi igru, manipuliše njima čineći ih gubitnicima.

Sudija Aleksandra Sibinovića je suzdržan i formalan, analitički orijentisan prema Davidovom nastupu; zainteresovano ga sluša, ali ne otkriva svoje mišljenje. Aleksandar Stojković stvara lik pisara kao snishodljivog i previše uslužnog autoritetu;on nastoji da održi red u sudnici, dodvorava se sudiji i želi da se dokaže i u celini je sasvim ljigav, jer je jasna disproporcija izmeðu slike silovitosti i bezobzirne drčnosti koju o sebi želi da prikaže i kukavičluka koji je ipak njegova dominantna karakteristika. Doktor (Ðorðe Marković) sazdan je od nekakve prenaglašene, iritantne finoće;pozvan u sudnicu da proceni Davidovo psihičko stanje, on ga posmatra kao da je niže biće, možda životinja,  kao da ga se gadi.
Ova predstava „Jazavca pred sudom“, realizovana na stogodišnjicu praizvedbe teksta, neosporno je pristojno delo kojem se, u domenu kojem pripada, ništa ne može zameriti.

Ana Tasić