Već sledeće godine navršiće se četiri decenije od nastanka prvog (pa muškog) teksta Dušana Kovačevića, „Maratonci trče počasni krug“. Uz pristajanje na rizike uopštavanja,
to vreme se prilično može podeliti s obzirom na autorovu žanrovsku sklonost, pa u prvih dvadeset godina nastaju kultni naslovi komedije apsurda, dok od Larija Tompsona
preovlađujući postaje sentimentalno tužni ton mučnih melodrama. U tom smislu, „Kumovi“ su novi preokret, i u teatar vraćaju onog starog Duška jarkih boja, raskalašnog u poigravanju apsurdom.
A priča se odigrava tokom jednog popodneva u domu manje više običnog para (Predrag Miki Manojlović i Danica Maksimović), pri čemu je na prinudnom a sin u inostranstvu.
Politička situacija se nijednom rečju ne pominje ali ovo popodne je prepuno zavijajućih sirena, što policijskih što ambulantnih, sedativa i alkohola, pronađenih
pištolja i droge, slabih živaca, ludih policajaca i špijuna, sumanutih prevara, gromova i mraka, tako da je prilično jasna slika, društva u kom se ovo dešava.
U takav društveni kontekst se polako ali sigurno, pred gledaocima uvlači pasji ili pseći život, preteći da preuzme vladavinu.
Metamorfoza počinje bizarnim druženjem muža sa psom koji ga prati, a završava tako što muški deo ove priče pokazuje tendenciju da se do kraja pretvori u pse,
ili džukele, šta je već kome blisko, dok se žene ipak drže ljudskog obličja, donekle zahvaljujući iluzijama koje i dalje gaje o muškarcima, donekle zbog silnih dnevnih
obaveza i odgovornosti prema porodici. Režijski, Dušan Kovačević nastavlja doslovno da prenosi ono što je napisao, baš zato što je ova predstava brža, razigranija i
dinamičnija od onih koje smo poslednjih godina gledali od ovog autora, čemu je doprinelo i petoro vrhunskih glumaca.
Miki Manojlović se posle niza godina vratio na scenu, likom čoveka koji amortizuje udare sudbine pronašavši uporište u samome sebi, i koji reaguje isključivo na dobre
spoljašnje impulse, što se svodi na druženje sa psom lutalicom. Danica Maksimović kao njegova žena, pisana kao podupiruća uloga, sve vreme je aktivna svojom neprestanom
i do detalja tačnom reakcijom na muža, dok Milica Mihajlović igra ženu burnog unutrašnjeg ličnog života, čemu je podredila spoljašnje okolnosti. Branimir Brstina, policijski
inspektor, u apsurdu je suvereno na svom terenu, a Rale Milenković, majstor transformacije, predstavlja hibrid čoveka i psa, čijoj je uspešnosti doprineo i odličan posao
kostimografkinje Marine Vukasović Medenice. Ni dekor Nenada Brkića ne mrači spolja ovu „komediju svakodnevne tragedije“, u kojoj ćete se od srca
nasmejati svom pasjem životu, ujedno zaboravivši na njega.
Aleksandra Glovački
Blic, 03.02.2012
Duškova oneobičavanja
Kao svaki veliki dar Duško Kovaćević nam svakom novom dramom iznenadi. Sve je na prvi pogled u njegovim „Kumovima", komediji svakodnevne tragedije, kao u svakoj
njegovoj dosadašnjoj drami, su/dano od duhovitog dijaloga, sa jarkim ličnostima koji tu oko nas žive neki svoj aktuelni život. Reklo bi se da je Duško
Branislav Nušić našeg vremena, rasni komediograf, satiričar sa merom, bez deformacija sfernog ogledala.
Ali ako bolje razmislite još tokom premijere, tog prvog susreta sa svakom njegovom komedijom, moraćete uočiti da se kod Nušića sve događa kako je moglo u životu,
a kod Duška najčešće ono najduhovitije, bogami, ne biva u životu. Ne biva u životu da se ljudi bacaju kroz prozor i vraćaju živi i zdravi među nas; ne biva
da nevaljale trudne kćeri po očevoj zabrani ne rađaju dete ni posle devet meseci, ne biva da prodavci pogrebnih usluga iskopavaju jedan te isti sanduk posle
sahrane i opet ga prodaju; ne biva da u kliničkoj smrti neko obre među mrtvima i sazna bitne životne tajne, a ne biva ni kao sada u „Kumovima" da
pojedini ljudi razumeju kučeći jezik i sa njima savršeno komuniciraju.
Apsurdi na koje sam svoje čitaoce a Duškove gledaoce podsetio, tako su nam ubedljivo plasirani da ih i ne doživljavamo kao piščeve već životne apsurde. A onda nam,
gle apsurda, veoma mogućni i postojeći balkanski špijuni i profesionalci deluju kao apsurdi.
U najnovijem Duškovom komadu pseći govor je prilika da glumci prošire svoja glumačka sredstva i govorni dijapazon, te da pored toga što govore i - laju.
Srećna je okolnost da su se sa novim izazovom prvi uhvatili u koštac i do kraja iskoristili nesvakidašnju šansu takvi glumci kao
što su Miki Manojlović i Rale Milenković. Oni su lajali - sa merom, a pronalazili kako će lajati - sa maštom. Tako da smo i mi počeli
da razumevamo kučeći jezik.
Jovan Ćirilov
Politika, 28.01.2012
Lajanje na svet
„Kumovi“, najnoviji dramski tekst Dušana Kovačevića, bavi se mogućnostima snalaženja u našim haotičnim, besperspektivnim društvenim okolnostima, kao i grčevitim
naporima pojedinca da zakrpi nezakrpive rupe u sistemu na koji je osuđen. U tekstu se takođe, bitno otvaraju teme prijateljstva, bračne ljubomore i preljube,
a uvedene su i crte trilera, akcione drame, kao i fantastike. Autorova žanrovska odrednica, „komedija svakodnevne tragedije“, direktno upućuje na njegove tragikomične osnove i
naslućuje hod po tankoj žici, graničnoj, nestabilnoj liniji između komedije i tragedije. To je izbor koji na sasvim odgovarajući način, sugestivno i slikovito,
predstavlja iskrivljeno, apsurdno ogledalo života u moralno i ekonomski opustošenoj Srbiji.
Reditelj Dušan Kovačević je svoj tekst na scenu postavio u stilu apsurdnog realizma sa elementima komičke groteske. Svih šest glumaca igraju posvećeno i vrlo
nadahnuto, oblikujući likove u dijapazonu između psihološkog realizma i komičke groteske. Predrag Miki Manojlović sa tragičnim mirom, uopšte ne zalazeći na polje komičkog izraza,
igra Milana, nesrećnog protagonistu koji je ostao bez posla, zbog čega polako iskače iz koloseka življenja, gubi racionalnost i identitet. Slično nastupa i Danica
Maksimović, u ulozi njegove supruge Ane, neprestano zabrinute za Milanovo zdravlje. Gotovo naivna ozbiljnost i tragična smirenost koje određuju njihovu igru imaju
snažan dramski efekat, intenzivniji nego u slučaju da su glumci krenuli uobičajenim putem stilizacije. Milica Mihajlović igra njihovu Kumu, suprugu misterioznog
nestalog pevača Bobana, unoseći u igru tonove groteske, na primer u scenama u kojima ona cmizdri zbog svoje bolne usamljenosti. Grotesknost je mnogo izraženija u
slučajevima preostala dva lika, Inspektora i Vučka. Branimir Brstina oblikuje Inspektora kruće i grublje, suptilno karikirajući njegovo nadmeno ponašanje, kao i
plašljivost koju prikriva maskom teatralne neustrašivosti. Radoslav Milenković igra Vučka koji je odrastao sa psima, pa je postao pseći ekspert u policiji-glumac nastupa
vrlo harizmatično, takodje stilizovano, čime precizno ističe apsurdnost njegove situacije, animalnost njegove ljudskosti. Njih dvojica su karikature,
ali vrlo fino, reljefno date. Scenografija predstave realistički predstavlja enterijer Milanove i Anine kuće, kostimi su takođe realistični,
diskretni (scenograf Nenad Brkić, kostimograf Marina Vukasović Medenica). „Kumovi“ se tematski i stilski nastavljaju na prethodne, takođe apsurdom obojene,
Kovačevićeve tragikomične prikaze savremenog srpskog društva, „Generalnu probu samoubistva“ i „Život u tesnim cipelama“.
Milanova sudbina je slična sudbini njegovih prethodnika, Samoubice u „Generalnoj probi samoubistva“ ili Steve u „Životu u tesnim cipelama“.
U „Generalnoj probi samoubistva“ likovi vrište od muke i nemogućnosti da promene okolnosti koje ih lome, dok ovde zavijaju, cvile i laju, postaju nalik psima.
Ovaj metaforički efektan motiv jasno označava da je haotičnost življenja u današnjoj Srbiji ušla u novu fazu, mračniju, težu i bespovratniju. Predstava „Kumovi“ je
idejno snažan i komički katarzičan odraz ludila koje nas okružuje, ali polako uranja i u nas same, postajući neotuđivi deo naših tela.
Ana Tasić
RTS
Emisija »Čitanje pozorišta«
(...)
Određujući svoj novi komad kao »komediju svakodnevne tragedije«, Dušan Kovačević na najbolji način baštini i nastavlja tradiciju svog dramskog
diskursa koji karakterišu suptilan osećaj za realnost apsurda tragikomične stvarnosti. Apsurd, hiperbola, fantazmagorija, farsa i groteska,
komedija i tragedija naizgled jednostavne, banalne svakodnevice, čine ovaj nadrealni komad apsurdno realnim i mogućim. Poigravajući se
elementima trilera, Kovačević pripoveda o običnim stvarima, o ljubavi i preljubi, prijateljstvu i tragičnoj usamljenosti, nerazumevanju i
nemogućnosti komunikacije u naopakom, otuđenom svetu, lišenom temeljnih vrednosti, razuma i smisla.
Iz drugog plana, nenametljivo, diskretno, ali više nego očigledno, jednako se promalja sveprisutan, jasan, onespokojavajući,
prepoznatljivo gorak i opor, tragikomičan društveni, socijalni i politički milje današnje Srbije.
U odličnoj glumačkoj podeli nema slabih mesta niti nedovršenih uloga: Miki Manojlović, Danica Maksimović, Branimir Brstina,
Milica Mihajlović i Radoslav Milenković, svako na svoj način, daju likovima osobenost, plastiku i uverljivost.
Ako su smislene reči i glasove razuma nadvladali nerazum i besmisao da li je onda jedino što nam preostaje lajanje ili ćutanje?!
Pritisnut grmljavinom nerazuma i besmisla, čestit čovek ne ume da nađe odgovor na ovo pitanje, ali ga makar može potražiti u pozorištu.
U tom smislu, predstava Zvezdara teatra, »Kumovi«, može delovati i lekovito i otrežnjujuće.
